Blog pjesnika i onih koji pjesmu vole...
Blog pjesnika
Brojač posjeta
188040
blogpjesnika1@gmail.com
Nema zapisa.
Glazbeni intermezzo
Arhiva
« » ruj 2016
  • p
  • u
  • s
  • č
  • p
  • s
  • n
  •  
  •  
  •  
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
Blog
petak, lipanj 10, 2016
 

                  U krugu

Ono što ne znam prevesti u riječi.

Tajni jezik srca u prostoru tamnom.

Moj pogled i slutnja možda će ti reći

Cijelo vrijeme u snu, ti si bila sa mnom.

 

I kada te gubim ti iznova stižeš.

Uz tebe se rađam, uz tebe se snažim.

Učiiš me da letim. I dok padam dižeš.

Iako te poznam ja te vječno tražim.

 

K'o putokaz noćni uvijek si mi sjala.

Kad zbunjeno lutam, kad se u krug vrtim.

Hvala ti za svjetlost koju si mi dala,

na tom čudnom putu života i smrti.

                                 Saša Užarević

blog-pjesnika @ 13:26 |Komentiraj | Komentari: 0
petak, srpanj 10, 2015
 

   Stara djedova kuća

 

S trošnim i naherenim krovom.

Od stare cigle i blata.

Al ono što sazida srce, 

je vrjednije od suhoga zlata.

 

U ljeto dolaze unuci i djeca,

iz gradskih domova novih

da obiđu taj seoski kućerak

gdje žive djedovi snovi.

 

A djed je sanjao skromno.

Tek da zdravlja i radosti bude.

Da mu kćeri i sinovi odrastu

u dobre i poštene ljude.

 

                       Saša Užarević

blog-pjesnika @ 23:30 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
ponedjeljak, studeni 17, 2014


             Pradjed

O pradjede tvrdo što spiš

Na groblju međ zelenim lukama

I možda o njivi još sniš

Što svojim je posadi rukama,

 

Da vjetrina noćna sad hrupne,

Pa na rake one da pane,

Pa o ploču tvoju da lupne

I mrtvima pričati stane

 

Da rodne ti kuće se ruši

Krov satri; da u njoj je tavno

I prazno; a korov da guši

Sve sadove tvoje, već davno:

 

Oh, san bi ti s očiju pao!

I, pradjede, ti bi se dignuo

I na prag bi ovaj tad stignuo

Bl'jed, šutljiv na vratima stao.

 

I dugo ti ne bi se makao

I očima po duši mi kopao.

Grč nagal bi tada te spopao,

I s licem međ dlanima plako.

 

A kazao ja bih ti: "Djede,

Što vidje, ko ljuska je... izvanka.

Jest, ja sam bez žila, bez izdanka,

Al ipak (čuj, dobri me djede!)

 

Ne, biljka ja nisam bez mezgre,

Bez lišća; jer može da rodi;

A govore da su joj plodi

Svi krcati mirisne jezgre.

 

I vele da cvijet sam čarobni

Što niknu na tvojemu panju,

Da ja ću u danak im žalobni

Dočarati utješnu sanju;

 

Da mjesečev i sunčev trak

Znam hvatati pređu da snujem;

Da majstor sam smion i jak

Što gvozdene stihove kujem.

 

I, eto ja bdim i ja radim

Kod plamena nutarnjeg kr'jesa.

Krov ovaj se sori, al gradim

Već kulu put plavih nebesa!"

 

A gledao ti bi me muče

I otišo bljeđi no prije.

Svu noć bih u vjetru što vije

Ja slušo gdje plačeš sve ljuće.

 

          Čekanje

O ti što već davno

U sumračje tavno

Prekorači prag moje noći,

Ja ne slutim sada

Ni kako, ni kada,

Al znam da ćeš opet mi doći.

 

Sve svetinje moje

Na pragu tu stoje.

Roj sanja na doksatu čeka.

Na kuli kr'jes sinu

Da rasprša tminu

Sa staza kud ideš 'zdaleka.

 

Grom tmicom se ori.

I kula se sori.

I trijem se nizbrdo ruši.

Dok oviti maglom

Pred vjetrinom naglom

Zli divovi jure po tmuši.

 

A osjećam: gaziš

Po šikari, tražiš

Po tami me. - Oh sad se ne dam!

Gle: srce što plamti

Ja čupam. I sam ti

Njim sv'jetlim. I mrijuć te gledam.

                                      Vladimir Nazor

 

blog-pjesnika @ 21:53 |Komentiraj | Komentari: 0
četvrtak, listopad 23, 2014


Evo kako je pjesnik Miroslav Mika Antić odgovorio poreznoj upravi kada su ga tražili da prijavi porez.



Srećno ti, Novi Sade, i dobri i tužni i večni,
prosto ti i mudrom i ludom, i kad te psujem i slavim.
Sa fruškogorskim čelom i mokrim usnama rečnim,
Sa gudalima od krvi i gudalima plavim
tebe, čija mi groblja i ponos i zakletvu kriju
i kroz tambure plaču i zvone, i vrište, i piju,
i žvaču tu crnu zemlju, tu travu, taj beton i stakla,
a duša nikud odavde – nikud se nije pomakla.

Pa sva čuđenja stanu u čudo što ne čudi,
a nisu ni krov, ni krošnja, ni ulice, ni ljudi,
već si ono što tinja po ivicama vida,
u naborima smeha, to tvoje i mlečno i vinsko,
to zaistinsko tvoje što se od zvezda otkida,
u neko podbarsko veče i jutro petrovaradinsko
to divno izmišljeno od ljubavi i htenja,
ta kriška razočarenja i kriška poverenja,
taj sjaj u svetom oku što se i puni i cakli.
A snovi nikud odavde – nikud se nisu pomakli.

Srećno ti i prosto grade ! Sunce u čašu natoči!
Živeo! Nasledi od nas i srce i obraz i oči!
Živeo, jer iza nas će još novi i novi doći
i poznaćeš: u njima naša te ljubav dotakla,
i nikud dalje odavde – nikud se nije pomakla.

                                             Miroslav Antić




blog-pjesnika @ 22:10 |Komentiraj | Komentari: 5 | Prikaži komentare


http://www.medias.rs/2012/08/16/velike-ljubavi-velikih-ljudi-i-ivo-andric-covek-koji-je-30-godina-voleo-i-cekao-jednu-zenu/

 

Jesenji predjeli

Lagana magla i blijedo nebo

I puno želja.

A poljem kud je polegla trava,

Ko dašak nečijeg sna da leži,

Tanana rosa.

Noćas je tu prenoćila jesen.

 

Lagana magla i blijedo nebo

I malo dima

Vrh starih kuća. Izgleda kao

Da im to posljednji dah života

Lebdi nad njima,

I stare kuće umiru tiho.

 

Lagana magla i blijedo nebo

I malo nada.

                                       1918.

Bežanje

Kad jesen pogasi šumove,

i boje u predsmrtnom sjaju

stanu polako da mru,

kad se suncu otme vlast,

ja ću se dati na put.

 

Znam da se neće vratiti

leto sagorelo,

i da je mrtva radost i pogašena žeđ,

i da tuđina nikom

još sreće nije dala,

ali znam: da su za nesrećne oči

novi krajevi lek,

i da se svaki bol jedino novim i većim

sažiže i leči.

                                               Rim, 1921.

Skerco u crnini

Ja mislim: kako to biva

Nama smrtnim ljudima na zemlji.

Nakon mnogo smiješnih i mučnih stvari

Pobusaju nam grob i zabilježe ga

Parčetom kamena.

Da pomognu tako kratkom i slabom pamćenju svome.

 

Gorke večernje misli.

 

Slušam nadamnom muklu notu:

Grude zemlje biju o drveni pokrov,

Grobar pjevucka i pljucka.

(Sad mu se lopata smače i nešto kucka i psuje.)

Ta to on mene sahranjuje!

A kad bi gotov, odahnu otravši

Ruke o skute;

Sjede o humku

(Ko da nije dosta moga tereta)

Izvadi duhan iza pojasa.

I zapali.

 

Sinoć

Svu noć je kiša padala.

 

Da li znate kako je:

svu noć slušati romon o prozore,

i ne moći usnuti?

 

Kiša ko mati, tiho pjeva,

a sna nema,

tek misli kišne noći.

 

Zašto na svaki dodir života

ostaje dušom kao jeka -

bol?

 

Znakovi pored puta

     Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini, ograđeno posrnulom ogradom, dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta.

     U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.

      U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će živeti još nekoliko sati. U vasioni, ova naša zemlja je takva soba za umiranje. A to što se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo smo na zemlju bačeni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim rečima: juče smo dovedeni a sutra nas neće više biti. Možda će trava rasti i minerali sazrevati, ali samo za sebe.

 

Znakovi pored puta

      Vreme je za mene najveće čudo. Poimanje vremena, upotreba vremena, osećanje vremena sve su to za mene prave zagonetke, koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. U svako doba dana i noći, u snu i na javi, osećam vrema kao element, blag i koristan ili štetan i razoran, kao što čovek oseća vazduh, vatru, vodu. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i staire, ili plivam u njemu sa osećajem božanske lakoće. I u svakom trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija, da je, u stvari, broj suđenih otkucaja našega bila i da drukče i ne postoji. Pre prvog otkucaja, kao i iza poslednjeg, proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja, nemerljiva, neosvetljena, neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli, u dahu, reči i zalogaju.

 

Znakovi pored puta

      Na mahove, usred aktivnog života, osetim odjednom kako sve odlazi, kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. Tada se vraćam svojoj samoći, pravom zavičaju moje svesti. A moja samoća, to nije tišina i nepomičnost, mrak i besvest; to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva, od postanka sveta do danas, to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca, prema kojima je ovo što nas greje samo igračka, to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. I kroz tu vasionu baz kraja i imena, poboden je, od vrha do dna, kao stožer, mač od svetlosti - moja svest.

 

Znakovi pored puta

      Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo, potrebno je u nas mnogo. Kao i svuda u svetu, možda čak i više. Pre svega treba proći, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. Pa posle toga - ako šta ostane od tebe - sačekati jutro, pojaviti se tamo negde među ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogućnosti, jači i bolji od njih.

 

                                                   IVO ANDRIĆ

blog-pjesnika @ 18:26 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, listopad 22, 2014
 

Srpski je pjesnik, rođen 1841. godine u Kovilju (Bačka), u vojničkoj obitelji. U rodnom mjestu je pohađao osnovnu školu, a gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na peštanskom sveučilištu. Službu je počeo kao gimnazijski učitelj u Novom Sadu. Potom postaje odvjetnik, veliki bilježnik i predsjednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dva puta je bio u zatvoru u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je sudjelovao u ubojstvu kneza Mihaila, a drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu. Umro je 1910. godine u Beču.

http://www.medias.rs/2013/07/11/velike-ljubavi-velikih-ljudi-viii-santa-maria-della-salute/

 

 Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

 

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria  della Salute?

 

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o  ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to  jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

 

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak neću nikoga klet';
šta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

 

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

 

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

 

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

 

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

 

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
 gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
 O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

 

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led  mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se  mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

 

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

 

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad  je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

 

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

 

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života  hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj! 
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

 

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.



Glumica Anđela Jovanović kao Lenka Dunđerski (inspiracija pjesniku Lazi Kostiću za pjesmu Santa Maria della Salute)


blog-pjesnika @ 20:18 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
ponedjeljak, listopad 20, 2014


         Pjesma bez riječi

Tebi je svaki brbljavac draži,

tebi sve treba doslovno reći,

a ja ti ne znam pričati laži;

prava je ljubav "Pjesma bez riječi".

 

Tebi je trebalo probiti uši;

na žalost nisam od te sorte.

Ja pjevam tebi u svojoj duši

vječni Lied ohne Worte.

 

Kako se tamo dospije, zna se.

Treba sve javno, treba sve naglas.

Tu opet nema nikakve šanse

moja Cancion sin palabras.

 

Izabrao sam najteže staze;

asocijacije, žalobni mol.

Drugi lupaju posljednje fraze,

a ja Chanson sans paroles.

 

Kad srce govori - usta šute,

al ovaj manir takve ne vole

i što ja zapravo tražim tute

sa svojom Canzone seanza parole?

 

Ja sam temeljit, ja sam sa sela,

al tebi su svi ti laskavci preči.

Oni su hitro prešli na djela,

a ja još nisam ni na riječi.

                             Arsen Dedić


blog-pjesnika @ 22:06 |Komentiraj | Komentari: 4 | Prikaži komentare
četvrtak, rujan 18, 2014
 

Pjesma o jeseni

Ja ne volim jesen i sve njene kiše.

Nevidljivim rukama tugu gradom vuku.

Jesen lišće s golih grana njiše,

sve te hladne kapi o srce mi tuku.

 

A u mojoj sobi samotni su sati,

jedan pusti svemir leži na životu.

Samo ona katkad u sjećanje svrati,

noseći kroz tamu svu svoju ljepotu.

 

Ova siva jesen sve nas mori redom.

Osjeća se nemir u jatima ptica.

Sve prolazi tako nekim svojim slijedom.

I jesen. I ljubav. I sva draga lica.

                                    Saša Užarević

blog-pjesnika @ 06:18 |Komentiraj | Komentari: 94 | Prikaži komentare


Pjesma o zimi

Zamagle magle sve kuda je prošla,
Gubi se snaga, gasi se volja,
Kao gošća stara zima je došla,
Bijelim je dekama prekrila polja.

Sve izgleda mrtvo, usnulo, nijemo,
Ohladnjelo truplo prirode leži,
Pod okovom leda i dan je zadrijemao,
Tuga za tugom iz oblaka sniježi.

Snjegonosni vrtlog zapuhe vije.
Mrzli se biseri cakle u noći.
Ja nazeblo srce snovima grijem.
I zanosom palim vatre samoći.
                               Saša Užarević
blog-pjesnika @ 06:05 |Komentiraj | Komentari: 68 | Prikaži komentare
 
Pjesma o proljeću

Tame su zaspale. Osjali mraci.
Kopne se prozeble zemljine grudi.
Siva zeleni, zatopliše zraci.
Iz smrti se život rađa i budi.

Oproštaj zimi vjesnici nose,
Zadasi hladni hladnoću sad gube,
Oblače cvjetove sve grane bose,
Sunce i zemlja pred svima se ljube.

Pjevaju lahori nad poljima glasom.
Snaga i polet palim će stići.
Možda će nekim čarobnim spasom
I mene proljeće zasnulog dići.
                         
                                Saša Užarević
blog-pjesnika @ 06:01 |Komentiraj | Komentari: 70 | Prikaži komentare


 Ozvjezdale njive moga djeda

    On je posadio snove,

    u crne brazde s mukom.

    Milovao žuljevitom rukom,

    pupoljke teškog života.

 

    On je vjerovao i znao,

    da snovi će najljepše rasti.

    Da će krv i znoj što je dao,

    zlatnim cvjetovima cvasti.

 

    A zahvalna zemlja pamti.

   Kad noću ravnicu gledam.

   Čudesno svjetlo plamti.

   S ozvjezdalih njiva moga djeda.

                               Saša Užarević

blog-pjesnika @ 05:56 |Komentiraj | Komentari: 37 | Prikaži komentare
Blog pjesnika
Index.hr
Nema zapisa.