ponedjeljak, studeni 17, 2014
Pradjed
O pradjede tvrdo što spiš
Na groblju međ zelenim lukama
I možda o njivi još sniš
Što svojim je posadi rukama,
Da vjetrina noćna sad hrupne,
Pa na rake one da pane,
Pa o ploču tvoju da lupne
I mrtvima pričati stane
Da rodne ti kuće se ruši
Krov satri; da u njoj je tavno
I prazno; a korov da guši
Sve sadove tvoje, već davno:
Oh, san bi ti s očiju pao!
I, pradjede, ti bi se dignuo
I na prag bi ovaj tad stignuo
Bl'jed, šutljiv na vratima stao.
I dugo ti ne bi se makao
I očima po duši mi kopao.
Grč nagal bi tada te spopao,
I s licem međ dlanima plako.
A kazao ja bih ti: "Djede,
Što vidje, ko ljuska je... izvanka.
Jest, ja sam bez žila, bez izdanka,
Al ipak (čuj, dobri me djede!)
Ne, biljka ja nisam bez mezgre,
Bez lišća; jer može da rodi;
A govore da su joj plodi
Svi krcati mirisne jezgre.
I vele da cvijet sam čarobni
Što niknu na tvojemu panju,
Da ja ću u danak im žalobni
Dočarati utješnu sanju;
Da mjesečev i sunčev trak
Znam hvatati pređu da snujem;
Da majstor sam smion i jak
Što gvozdene stihove kujem.
I, eto ja bdim i ja radim
Kod plamena nutarnjeg kr'jesa.
Krov ovaj se sori, al gradim
Već kulu put plavih nebesa!"
A gledao ti bi me muče
I otišo bljeđi no prije.
Svu noć bih u vjetru što vije
Ja slušo gdje plačeš sve ljuće.
Čekanje
O ti što već davno
U sumračje tavno
Prekorači prag moje noći,
Ja ne slutim sada
Ni kako, ni kada,
Al znam da ćeš opet mi doći.
Sve svetinje moje
Na pragu tu stoje.
Roj sanja na doksatu čeka.
Na kuli kr'jes sinu
Da rasprša tminu
Sa staza kud ideš 'zdaleka.
Grom tmicom se ori.
I kula se sori.
I trijem se nizbrdo ruši.
Dok oviti maglom
Pred vjetrinom naglom
Zli divovi jure po tmuši.
A osjećam: gaziš
Po šikari, tražiš
Po tami me. - Oh sad se ne dam!
Gle: srce što plamti
Ja čupam. I sam ti
Njim sv'jetlim. I mrijuć te gledam.
Vladimir Nazor
četvrtak, listopad 23, 2014
Evo kako je pjesnik Miroslav Mika Antić odgovorio poreznoj upravi kada su ga tražili da prijavi porez.
Srećno ti, Novi Sade, i dobri i tužni i večni,prosto ti i mudrom i ludom, i kad te psujem i slavim.Sa fruškogorskim čelom i mokrim usnama rečnim,Sa gudalima od krvi i gudalima plavimtebe, čija mi groblja i ponos i zakletvu krijui kroz tambure plaču i zvone, i vrište, i piju,i žvaču tu crnu zemlju, tu travu, taj beton i stakla,a duša nikud odavde – nikud se nije pomakla.
Pa sva čuđenja stanu u čudo što ne čudi,a nisu ni krov, ni krošnja, ni ulice, ni ljudi,već si ono što tinja po ivicama vida,u naborima smeha, to tvoje i mlečno i vinsko,to zaistinsko tvoje što se od zvezda otkida,u neko podbarsko veče i jutro petrovaradinskoto divno izmišljeno od ljubavi i htenja,ta kriška razočarenja i kriška poverenja,taj sjaj u svetom oku što se i puni i cakli.A snovi nikud odavde – nikud se nisu pomakli.
Srećno ti i prosto grade ! Sunce u čašu natoči!Živeo! Nasledi od nas i srce i obraz i oči!Živeo, jer iza nas će još novi i novi doćii poznaćeš: u njima naša te ljubav dotakla,i nikud dalje odavde – nikud se nije pomakla.
Miroslav Antić
srijeda, listopad 22, 2014
Srpski je pjesnik, rođen 1841. godine u Kovilju (Bačka), u vojničkoj obitelji. U rodnom mjestu je pohađao osnovnu školu, a gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na peštanskom sveučilištu. Službu je počeo kao gimnazijski učitelj u Novom Sadu. Potom postaje odvjetnik, veliki bilježnik i predsjednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dva puta je bio u zatvoru u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je sudjelovao u ubojstvu kneza Mihaila, a drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu. Umro je 1910. godine u Beču.
http://www.medias.rs/2013/07/11/velike-ljubavi-velikih-ljudi-viii-santa-maria-della-salute/
Santa Maria della Salute
Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoj zlosti, blaženoj tebi podiže dvor; prezri, nebesnice, vrelo milosti, što ti zemaljski sagreši stvor: Kajan ti ljubim prečiste skute, Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit' lepotu, svodova tvojih postati stub, nego grejući svetsku grehotu u pep'o spalit' srce i lub; tonut' o brodu, trunut' u plotu, đavolu jelu a vragu dub? Zar nije lepše vekovat' u te, Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o, mnoge sam grehe pokaj'o ja; sve što je srce snivalo mlado, sve je to jave slomio ma', za čim sam čezn'o, čemu se nad'o, sve je to davno pep'o i pra', na ugod živu pakosti žute, Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet'; šta god je muke na meni bilo, da nikog za to ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je to s ove glave sa lude, Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit, svaku mi mahom zaleči ranu, al' težoj rani nastade brid: Šta ću od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu nikad jos takav ne sinu gled; tim bi, što iz tog pogleda kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za čim god čeznu', jade pa slade, čemer pa med, svu svoju dušu, sve svoje žude, -svu večnost za te, divni trenute!- Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre? Oh, slatka voćko, tantalskog roda, što nisi meni sazrela pre? Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast. Dugo su bojak strahovit bile, k'o besni oluj i stari hrast: Napokon sile sustaše mile, vijugav mozak održa vlast, razlog i zapon pameti hude, Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu', utekoh mudro od sreće, lud, utekoh od nje - a ona svisnu. Pomrča sunce, večita stud, gasnuše zvezde, raj u plač briznu, smak sveta nasta i strašni sud. - O, svetski slome, o strašni sude, Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi, spomen je njezin sveti mi hram. Tad mi se ona od onud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: U duši bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve znam, zašto se mudrački mozgovi mute, Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj, ona mi dođe kad njojzi gove, tajne su sile sluškinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do nje prostire pute, Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muža i žene, samo što nije briga i rad, sve su miline, al' nežežene, strast nam se blaži u rajski hlad; starija ona sad je od mene, tamo ću biti dosta joj mlad, gde svih vremena razlike ćute, Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje, tih sastanaka večiti trag; to se ne piše, to se ne poje, samo što dušom probije zrak. To razumemo samo nas dvoje, to je i raju prinovak drag, to tek u zanosu proroci slute, Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava o mog života hridovit kraj, najlepši san mi postaće java, moj ropac njeno: "Evo me, naj!" Iz ništavila u slavu slava, iz beznjenice u raj, u raj! U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude, dušine žice sve da progude, zadivićemo svetske kolute, bogove silne, kamoli ljude, zvezdama ćemo pomerit pute, suncima zasut seljanske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, Santa Maria della Salute.
Glumica Anđela Jovanović kao Lenka Dunđerski (inspiracija pjesniku Lazi Kostiću za pjesmu Santa Maria della Salute)
ponedjeljak, listopad 20, 2014
Pjesma bez riječi
Tebi je svaki brbljavac draži,
tebi sve treba doslovno reći,
a ja ti ne znam pričati laži;
prava je ljubav "Pjesma bez riječi".
Tebi je trebalo probiti uši;
na žalost nisam od te sorte.
Ja pjevam tebi u svojoj duši
vječni Lied ohne Worte.
Kako se tamo dospije, zna se.
Treba sve javno, treba sve naglas.
Tu opet nema nikakve šanse
moja Cancion sin palabras.
Izabrao sam najteže staze;
asocijacije, žalobni mol.
Drugi lupaju posljednje fraze,
a ja Chanson sans paroles.
Kad srce govori - usta šute,
al ovaj manir takve ne vole
i što ja zapravo tražim tute
sa svojom Canzone seanza parole?
Ja sam temeljit, ja sam sa sela,
al tebi su svi ti laskavci preči.
Oni su hitro prešli na djela,
a ja još nisam ni na riječi.
Arsen Dedić